Udruženje za sistemsku terapiju i sistemska rešenja Srbije

Udruženje za sistemsku terapiju i sistemska rešenja Srbije

OSNOVE REBT-a (za internu upotrebu)

Seminarski rad u grupi za edukaciju u radu s Porodičnim rasporedom po Bertu Helingeru

Mentor

Edukant

Vlado Ilić

Ilinka Miletić

Beograd 2013.

Zahvaljujem se Zorici Marić i Milenku Vlajkovu kao i svim dragim ljudima, koji su me učili i pomogli da otkrijem istine REBT

„Kakve su ti misli, takav ti je život“ Otac Tadej

„Ne postoji ništa, ni dobro ni loše, već ga mišljenje tako čini“ V. Šekspir (Hamlet)

„Ljude ne uznemiravaju stvari, već način na koji ih posmatraju“ Epictetus

„Svako se može razljutiti – to je lako. Ali, naljutiti se na pravu osobu, u pravoj meri, u pravo vreme, zbog valjanog razloga i na pravi način – to nije lako“ Aristotel (Nikomahova etika)

1

Većina ljudi osujećenje svojih želja i ciljeva doživljava kao neprijatnost ili nesreću. Jedan deo to doživljava kao katastrofu ili užas. Zašto? Šeme i obrasce mišljenja, navika i ponašanja usvojili smo od naših roditelja ili osoba koje su odigrale važnu ulogu u našem detinjstvu, kao što su ih usvajali i naši roditelji i roditelji naših roditelja... Te poruke su slate direktno ili indirektno u cilju vaspitanja. One mogu često biti negativne, ograničavajuće i nefunkcionalne (npr. Život je patnja, ne vredi da se trudiš jer ionako od toga nema ništa, ne možeš ti to – bolje prepusti nekom drugom- nisi sposoban, ljudi su zli, kroz život možeš samo mukom ...). Polako usvajajući te šeme živimo život nesvesni na prvi pogled. Ali kada uvidimo da naše misli i obrasci po kojima živimo izazivaju patnju (bilo da su preuzete od drugih ili smo ih sami stvorili) zašto ih ne menjamo? Životne okolnosti mogu biti za nas povoljne ili nepovoljne, a život može za nas biti raj ili dolina suza i plača. Na koji način će biti prihvaćene i tumačene – zavisi i od toga šta mislimo o njima. Teško i da ćemo rešiti neke svoje probleme ako mislimo da je neko drugi kriv za naše patnje ili da su to životni uslovi, pa zahtevamo i mislimo da samo njihovim promenama može i nama biti bolje. A kada se promena zahteva od nas, u smislu da menjamo obrasce ponašanja, mišljenja, uvida – koliko nas to čini? Kada se to zahteva najčešće se javljaju otpori, neverica i druga prateća, uglavnom neprijatna osećanja. Što je intenzivnije negativno osećanje – to je osoba, u stvari, nesvesno ubedjenija u istinitost ove tvrdnje. Mi živimo naša ubedjenja. Pored nekih pogrešnih, mi treba da menjamo odnos prema sebi i drugima, okolini, prošlosti, hrani, odlukama... Ako dozvolimo mislima i emocijama da prirodno teku, da ih proživimo i ispoljimo na prihvatljiv način – neće doći do zastoja ili obolenja. Telo i psiha pokušavaju da se oslobode neprihvaćenih i potisnutih emocija. Ako se ne oslobode prouzrokuju... o tome je mnogo puta bilo govora i pretpostavljam da dosta znamo. Razum ili srce? Kome se u životu nije desilo da vodi bitku izmedju srca i glave? Drevni narodi Semiti, Egipćani smatrali su da se proces razmišljanja ne odvija u mozgu, već u srcu. Savremeni naučnici daju prednost razumu. Emotivci se u savremenom svetu, ponegde, smatraju gubitnicima. Kako kaže Horas Valpol : „Život je komedija za one koji razmišljaju, a tragedija za one koji osećaju.“ I sa ovim se možemo složiti ili ne.

2

RACIONALNO EMOCIONALNA BIHEJVIORALNA TERAPIJA ( REBT) Tvorac racionalno emotivno bihejvioralne terapije je Albert Ellis Njujorški klinički psiholog. Ellis ističe uticaje koje su na njega imali slični pogledi u hrišćanskoj, budističkoj i taoističkoj filozofiji. Radovi Kanta, Spinoze i Šopenhauera inspirisali su ga da u psihoterapiji obrati pažnju na moći i ograničenja koja misao ima u ljudskom funkcionisanju. Rad Karen Hornaj, posebno koncept „tiranije TREBA“ doprineo je sagledavanju uloge apsolutnih evaluativnih misli u razvoju i održavanju psiholoških poremećaja. Adlerov koncept osećanja inferiornosti, uticao je da definiše anksioznost oko sopstvene vrednosti kao posledicu niske procene sebe u odnosu na druge ljude. Neki od osnovnih principa REBT-a nisu novi. Albert Ellis ih je usvojio i adaptirao od mnogih mislilaca, posebno od grčkih i rimskih filosofa kao što su Marko Aurelije, Zenon, Epikur, Epiktet kao i od nekoliko antičkih azijskih filozofa – Konfučija, Guatam Bude i Lao Cea. Takodje je uneo i učenja modernih filozofa Imanuela Kanta, Džona Djuija i Bertranda Rasela. REBT se može svrstati u pravac multi modalnih i integrativnih terapija. Prema Ellisu od samog početka je bila usmerena ka kognitivnoj, emotivnoj i bihejvioralnoj promeni emocionalnog poremećaja i prema tome je bila oduvek multi modalna terapija. Ellis ističe da principi koji su ugradjeni u REBT nisu novi i jedinstveni. REBT takodje ne počiva na sveobuhvatnoj teoriji ličnosti, već na teoriji emocionalnog ponašanja i promena ponašanja. Teorijske pretpostavke na kojima počiva praksa REBT-a najviše se tiču odnosa mišljenja, emocija i ponašanja kao osnovnih oblika ljudskog izražavanja i funkcionisanja. REBT je strukturisan terapijski postupak i jedno od osnovnih obeležja REBT-a je osposobljavanje klijenta za samostalno prevazilaženje sopstvenih blokada. Najveći deo terapijske promene se dešava u svakodnevnom životu, a ne tokom terapijskih seansi. Klijenti tokom terapije uče kako da reše emocionalne i praktične probleme i snabdevaju se tehnikama i sredstvima za rešavanje sopstvenih problema. Bitno je da naučeno, i znanje i veštine primenjuju u svakodnevnom životu. Seanse služe, pre svega, stvaranju osnove za terapijsku promenu kod klijenta, ali je za samu promenu odgovoran klijent. REBT oduvek primarno sledi edukativni, a ne psihodinamski ili medicinski model psihoterapije. Ellis je čak smatrao da termini emocionalna edukacija i učenje tolerancije zamene termin psihoterapija.

3

Teorijska osnova REBT-a

Teorijska osnova je zasnovana na pretpostavci da ljudska misao i emocija nisu dva odvojena ili različita procesa, već da se značajno preklapaju i da su, u izvesnom smislu, suštinski ista stvar – integralno su medjupovezane i nikada ne treba da budu posmatrane odvojeno jedna od druge. Ukoliko jedna osoba doživi neki oset (npr. vidi loptu) ona ima takodje sklonost da uradi nešto u vezi sa tim, da ima neko osećanje u vezi sa tim (svidja joj se ili ne) i misli o tome (zna šta sve može da uradi sa tim). Emocije ne postoje same po sebi, one su suštinski deo celovitog osetilnopokretnog kompleksa. Ljudi ne samo da opažaju i misle, već osećaju i ponašaju se u skladu sa tim. Imaju urodjenu sposobnost da misle, da misle o svom mišljenju, o svojim osećanjima i svojim ponašanjima, i da misle o mišljenju povodom svog mišljenja o svojim osećanjima i svojim ponašanjima. Ljudska bića su samo-svesna, samo-menjajuća i samo-aktualizujuća. Npr. Možete misliti samo-poražavajuće: „Liftovi su veoma opasni i nikad ne smem da udjem ni u jedan lift!“ Zatim možete misliti:“Kako sam glup što mislim da su liftovi opasni.“ Možete misliti:“ Kako je dobro što razmišljam o svom mišljenju povodom svog mišljenja da su liftovi opasni i što razmatram promenu svog iracionalnog uverenja da su oni stvarno opasni.“ Mišljenje o mišljenju, baš kao i mišljenje povodom mišljenja o mišljenju, jedinstvene su ljudske sposobnosti, i obe se mogu upotrebiti neurotično i antineurotično. Ljudi imaju izbor. REBT definiše emocije kao složeno ponašanje koje u sebe uključuje: a) odredjeno introspektivno dato afektivno stanje, do kojeg se obično dolazi posredstvom interpretacije b) ceo niz unutrašnjih fizioloških promena c) različite oblike ponašanja Ellisovo gledište o neodvojivosti emocije i kognicije polazi od pretpostavke da je emocionalizovanje, kao složeno ljudsko ponašanje, posledica procesa ocenjivanja vrednosti stimulusa (evaluiranja). Ocenjivanje se sastoji od komponente primećivanja vrednosti stimulusa i odgovaranja na opaženu vrednost, a ne samo od jednog ili drugog. Kada ocenjuju vrednost stimulusa ljudi ga istovremeno primećuju i reaguju na njega. “Evaluirati“ znači isto što i stvarati stav ili postajati pristrasan u odnosu na stimulus. Emocija se stvara onda kada se nešto snažno vrednuje. Osoba emocionalizuje kada proceni, vrednuje da se nešto dešava što je za nju važno, značajno „dobro“ ili „loše“ i kada odgovara na neki, samo za nju, odbojan ili privlačan način. Pretpostavka je da osoba poseduje neke vrednosti, kriterijume, na osnovu kojih će moći da ocenjuje stimuluse. Emocija može na kratko da egzistira i bez misli (čujete lošu vest i osetite tugu, neko vas gurne i osetite ljutnju...) Ipak, iako na početku nemate nikakve svesne ili nesvesne misli vezane za emociju ona nikada ne opstaje bez misaonog potkrepljenja. Čak i onda kada mišljenje neposredno ne prethodi emociji ili je prati, za zadržavanje emocije obično je neophodno obnavljanje evaluativnog mišljenja.

4

Evaluiranje, kao primećivanje stimulusa i reagovanje na značenje stimulusa koje nije zasnovano samo na trenutnom senzornom iskustvu već i na odrazima prethodnih iskustava, gotovo uvek sadrži filozofsku komponentu „Šta taj stimulus znači za mene?“ Odgovor više proističe iz refleksije i filozofije osobe nego iz samog senzornog iskustva. Jer ljudi nas mogu vredjati rečima, ogovarati, prekorevati, pokazivati da nas ne vole ali ni jedna reč, gest sam po sebi ne povredjuje sem ako mi sami ne smatramo da to čine, ako pustimo da boli. Jer, ukoliko nas ljudi fizički ne povrede, osujete u našoj nameri, uskrate hranu, krov nad glavom – čime mogu da nas povrede? Neka osoba i odnos sa njom nisu uzroci problema nego naša psihološka reakcija na njih. Iz svakog odnosa nešto naučimo o sebi jer, priznali to ili ne, upravo nas kod drugih iritiraju i plaše one osobine i oblici ponašanja koje i sami posedujemo. Trajanje nekog dogadjaja uslovljeno je trajanjem naših misli i emocija (biti to što jeste – prepustiti im se i propustiti). Priznati im se postojanje i prihvatiti. Kao u molitvi: „Neka imam odlučnosti da promenim ono što mogu, spokojstva da prihvatim ono što ne mogu da promenim i mudrosti da razlikujem jedno od drugoga.“ Jer, ponekad, spolja izazvani dogadjaji neizbežno izazivaju odredjene smetnje i neprijatnosti, bez obzira koliko ih filozofski prihvatali. Bertrand Rasel je primetio: “Svakog ko tvrdi da sreća dolazi samo iznutra, treba naterati da 36 sati provede na snežnoj mećavi, bez odeće i hrane.“

Zdrave i nezdrave emocije Teorija REBT-a polazi od gledišta da su negativni dogadjaji neminovni u životu, a to su oni dogadjaji koji su procenjeni kao ometajući u odnosu na sopstvene ciljeve i vrednosti. U konceptualizaciji „zdravih“ i „nezdravih“ emocija polazi se od stava da je „negativna „emocija adaptibilna i zdrava posledica negativnih dogadjaja. Jer kada nam se nešto neprijatno desi i kada osećamo tugu ili žaljenje, zaključiti da je to baš dobro i biti srećan zbog toga je disfunkcionalna, nezdrava reakcija. Osnovna pretpostavka je da negativne emocije mogu biti funkcionalne za osobu, odnosno samopomažuće i samo-poražavajuće (termini „pozitivni“ i „negativni“ koriste se u značenju korespodentnog odgovora, a ne u značenju moralnog suda). Albert Ellis govori o zdravim osećanjima koja mogu biti prijatna i neprijatna i nezdrava osećanja, koja su po njegovom mišljenju samo neprijatna osećanja. Milenko Vlajkov nezdravim, neprijatnim osećanjima dodaje i prijatna osećanja, ukoliko za posledicu imaju blokirajuće dejstvo za osobu koja ih ima. Ellis je naveo 3 kriterijuma za nezdrava osećanja: 1. osoba pati 2. postoji mentalna blokada 3. ponašanje je neadekvatno situaciji M.Vlajkov navodi još tri aspekta nezdravih osećanja: 4. akutni telesni simptomi 5. psihosomatski poremećaji 6. poremećaji motivacije

5

Ono što je bitno i što odgovornost za razliku izmedju neprijatnih nezdravih i neprijatnih zdravih osećanja nosi je način mišljenja osobe koja ih ima i kako Epiktet kaže: “Ljudi nisu uznemireni stvarima po sebi već svojim pogledom na stvari“. Znači, nisu stvari te koje nam stvaraju patnju već način na koji o njima razmišljamo. Osnovni terapijski zadatak svake terapijske seanse zasnovane na REBT modelu je da se otkriju nezdrava osećanja i zamene odgovarajućim zdravim osećanjem koje i dalje može da bude neprijatno ako je situacija u kojoj se javilo nezdravo osećanje za osobu bila neprijatna. To se postiže preko identifikovanja misli koje su odgovorne za nastanak nezdravog osećanja. Najčešće disfunkcionalne, nezdrave emocionalne pojave su osećanje krivice, depresivnosti, anksioznost, bes, mržnja, povredjenost, osećanje osramoćenosti. Za svaku od ovih emocija u ljudskom repertoaru emocionalnog reagovanja postoje alternativni „negativni“ emocionalni odgovori koji dovode do pozitivnih ishoda. Jer, iako čovek nema neograničenu slobodu izbora u neposrednom emocionalnom reagovanju, ima odredjen stepen slobode izbora u odnosu na održavanje emocija. Ako čovek doživi gubitak - emocionalne reakcije kao što su tuga, žaljenje ili razočarenje su altnernativa depresiji; kada je frustriran ljutnja i razočarenje su alternativa za bes; ako je čovek u opasnosti obazrivost je alternativa za anksioznost; ako su u pitanju moralna pravila umesto osećanja krivice alternativa je kajanje. Zdrave emocije se razlikuju od nezdravih prema intenzitetu afekta, kognitivnoj komponenti i tendenciji za bihejvioralni odgovor. I prijatna osećenja se mogu podeliti na zdrava i nezdrava. Zdrava prijatna osećanja u nama razvijaju životnu radost i optimizam dok prijatna nezdrava osećanja proizvode zaslepljenost i nedovoljnu motivaciju za sadržaje kojima se bavimo. Npr. ako je neko oduševljen nečim u tolikoj meri da zapostavlja sve ostalo ma koliko to bilo važno. Sve emocije, uključujući i samoporažavajuće u odnosu na ciljeve i vrednosti čoveka, predstavljaju normalne i uobičajene ljudske tendencije. Jer, kakva bi bila egzistencija bez emocija?

6

ABC model ABC model je kamen temeljac REBT-a i simbolizovana je predstavljena epizoda emocionalnog ponašanja. A - predstavlja Aktivirajući dogadjaj koji može da bude sve čega klijent postaje svestan (telesni osećaji, spoljašnje draži, osećanja, misli). B - predstavlja sistem Uverenja – misao, procena, vrednovanje aktivirajućih dogadjaja. Ako vrednovanje odgovara aktivirajućem dogadjaju onda je to racionalno vrednovanje (uverenje), a posledica je je odgovarajuće osećanje. Ako vrednovanje (uverenje) ne odgovara aktivirajućem dogadjaju, za posledicu ima neadekvatnu emocionalnu reakciju u odnosu na aktivirajući dogadjaj. Znači, vrednovanja (uverenja) mogu biti racionalna ili iracionalna. C - predstavlja posledice u vidu emocija i posledice u vidu ponašanja. Posledice mogu biti samopomažuće ili samoosudjujuće. U revidiranom ABC modelu istaknuti su ciljevi (G) osobe koji su implicintni i sadržani u konceptu povoljnih i nepovoljnih aktivirajućih dogadjaja. Ciljevi predstavljaju težnje, vrednosti nade, standarde koje ljudi unose u ABC epizode svog ponašanja. Osnovni i najvažniji su ciljevi su fundamentalni, a to su da ljudi prežive, da žive duže, da žive bez bola i u dovoljnoj meri srećni i ispunjeni. Podciljevi su primarni ciljevi koji obuhvataju čovekovu želju da bude zadovoljan i ispunjen u različitim aspektima života – sa sobom, drugim ljudima, nekolicinom odabranih ljudi, obrazovanjem i informisanjem, poslovno - ekonomski i rekreativno. Kada ljudska bića dožive, ili samo pomisle da mogu doživeti Aktivirajući dogadjaj (A) koji, po njihovom vidjenju doprinosi, pomaže ili potvrdjuje njihove ciljeve (G) oni istovremeno eksplicitno i / ili implicitno reaguju svojim sistemom uverenja (B) i svojim posledicama (C) sa naklonošću i približavanjem u pravcu stimulusa. Na tački (B) će da misli i oseća „Ova situacija je dobra. Dopada mi se“. Ako misli ili doživljava da je aktivirajući dogadjaj blokirajući ili sabotirajući za njegove ciljeve, onda na tačkama (B) i (C) reaguje sa neprijatnošću, izbegavanjem. Na tački (B) misli „Ovo je loše. Ne dopada mi se“. Na tački (C) oseća se frustrirano i nesrećno i pokušava da izbegava ili eliminiše (A). Kada su ciljevi (G) blokirani ili onemogućeni aktivirajućim dogadjajima (A) štetnim za te ciljeve, čovek ima izbor da odgovori zdravim ili nezdravim posledicama (C). Tačka izbora je (B) ili sistem Uverenja osobe.

7

Uverenja u REBT- u

Termin iracionalan ( Po Vujakliji) : „1.onaj koji se ne zasniva na logičnoj zakonitosti, koji se logički ne može objasniti, ni izraziti; nelogičan, 2. nerazuman, glup“. U velikom rečniku stranih reči i izraza Ivan Klajn i Milan Šipka za termin iracionalan navode: „ iracionalan, nerazuman, koji nije obdaren razumom, nerazložan, nepametan, koji je „iznad razuma“, protivan razumu, koji se razumom ili pojmovnim mišljenjem ne može shvatiti, koji se ne može dovesti u sklad sa zakonitostima logičnog mišljenja.“ I u filozofiji i u psihologiji postoje različite definicije racionalnog i iracionalnog. Uglavnom se za ljudska uverenja kaže da su iracionalna kada su nerealistična, nelogična, apsolutistička i dogmatski držana, čak i onda kada su nepotvrdiva i nepovrgljiva. U REBT-u racionalno znači, pre svega samo – pomažuće. Ljudi većinom postupaju racionalno kada sebi pomažu i kada saradjuju i pomažu članovima svoje socijalne grupe. Ova uopštena definicija nije apsolutna, jer gotovo uvek ima neke značajne izuzetke. Specifičnost REBT-a je u tome što polazi od pretpostavke da je emocionalni poremećaj povezan sa brojnim iracionalnim uverenjima. Iracionalna uverenja imaju dva kvaliteta. Prvi je da predstavlja apsolutistički i dogmatski zahtev „mora“ , „treba“, neophodno je“, npr. „Ja to apsolutno moram postići“, a drugi je da predstavljaju preterane evaluacije, generalizacije i nerealistična očekivanja koja se izvode iz apsolutističkih zahteva „mora“. Npr. „Ako nisam postigao moj cilj“: To je užasno Ja to ne mogu podneti Ja sam totalno bezvredna osoba Uvek ću biti sprečen da ostvarim taj svoj cilj i nikad ga neću ostvariti. Unutrašnji, bezuslovni apsolutistički zahtev „mora“ je centralni element iracionalnog uverenja. Albert Ellis je utvrdio da se svi iracionalni obrasci mišljenja mogu svesti na tri osnovna zahteva: 1. Zahtev prema sebi; Ja moram imati uspeha u onome što radim i dobiti priznanje od drugih, u suprotnom ja sam bezvredan i to bi bilo strašno“. Taj oblik mišljenja uglavnom proizvodi strahove, depresiju, stid i osećanje krivice. 2.

Zahtev prema drugima: „Drugi se prema meni moraju ponašati ljubazno, pošteno i fer u svim okolnostima i u svako doba. Ako se ne ponašaju tako to je grozno, oni su loše osobe i treba da budu kažnjene“. Taj zahtev često vodi snažnim osećanjima besa, mržnje, povredjenosti, ljubomore, samosažaljenja, agresivnog ponašanja (pasivno-agresivno i destruktivno ponašanje).

8

3. Zahtevi prema svetu i uslovima života: „Uslovi pod kojima živim apsolutno moraju u svako doba biti bezbedni, bez neprilika uživajući i ne smeju da odstupaju od onoga što ja želim, i ako nisu takvi, onda je to užasno i ja to ne mogu da podnesem. Moj život nikad neće biti dobar i jedva da je vredan življenja“. Zahtevi ove vrste uzrokuju depresiju, samosažaljenje i probleme sa samodisciplinom, kao što je odlaganje obaveza i izbegavajuće ponašanje. Ovde je u pitanju filozofija niske frustracije na toleranciju i vodi u očajanje, bes, fobije.

REBT polazi od stava da je sklonost apsolutističkim zahtevima i komandama biološka tendencija svih ljudskih bića. Gotovo svi ljudi, na taj način, imaju urodjenu osobinu da sami sebe, bespotrebno i preterano uznemire u susretu sa nepovoljnim dogadjajima. Ellis je to sažeto izneo: „ REBT danas smatra da ljudi većinom uče svoje ciljeve, vrednosti i želje od svojih roditelja i kulture. Iako ih ti naučeni standardi često vode u neke probleme i teškoće, nekada ako ih slede, a nekada ako odbiju da ih slede gotovo svi ljudi u svim delovima sveta često uzimaju svoje socijalno naučene preferencije i standarde i kreiraju, konstruišu apsolutistička, nerealistična „mora“ i zahteve o tim ciljevima. Prema tome, ljudi većinom čine sebe poremećenim i takodje sebe čine poremećenim povodom već stvorenog poremećaja. Zahtevi sa kojima sami sebe činimo poremećenim su i uslovljeni od strane sredine i samo - naučeni. Ljudi ih konstruišu povrh i preko poremećujućeg uslovljavanja koje su „pokupili“ u svojoj sredini. Drugim rečima, ljudi često nauče da je za njih loše i pogrešno da dožive neuspeh ili budu odbačeni od strane drugih ljudi, ali onda prirodno i lako dodaju „Ja se apsolutno nikad ne smem ponašati neodgovarajuće i ako se ponašam onako kako ne smem ja sam loša osoba“ . Sve tri izjave odražavaju dogmatizam, apsolutizam ili dokazivanje, a svako vodi neizbežnom samosabotirajućem ponašanju i emocionalnim teškoćama. Onaj ko želi da se sačuva od samoporažavajućih i samoosujećujućih tendencija dobro je da odbaci glavne iracionalne ideje. Stid, panika, krivica, neprijateljstvo nastaje kada na kritike ili neslaganja drugih sebi kažemo da ne možemo da podnesemo njihovo neslaganje niti da zadovoljno živimo bez njihovog prihvatanja. Kontrolisanje neprijatnih osećanja koje sami stvaramo ne odvija se lako. Neku od iracionalnih ideja odbacimo, ali zadržimo mnoge kojima se indoktriniramo bez obzira na poražavajuće rezultate koje donose. Umesto toga možemo se akciono i misaono suprotstaviti i opovrgnuti ih. Ako inteligentno organizujemo i disciplinujemo svoja razmišljanja i postupke možemo živeti kreativno i emocionalno ispunjeno uprkos krajnje nezadovoljavajućem svetu i okruženju. Prvo uverenje: Ako odbacimo shvatanje da MORAMO biti kompetentni u svakom poslu, adekvatni i uspešni, radićemo dobro a ne savršeno i popravljati svoja a ne tudja postignuća. Jer očigledno je da nema na ovoj planeti osobe koja je kompetentna i nenadmašna u svemu čega se lati. Čak su i najveći umovi i oni koji su bili uspešni imali nedostatke: Uspešnost nije u vezi sa nečijom vrednošću kao ličnosti. Ako ne uspemo - to

9

nema nikakve veze sa našom suštinskom vrednošću ljudskog bića i neuspeh se prihvata kao nepoželjan ali ne i strašan. Ako nam ne podje za rukom da ostvarimo ono što želimo možemo osetiti samo razočaranje ali ne i očaj. Greške možemo koristiti za poboljšanje budućih pokušaja. Ivo Andrić je jednom rekao: „Budemo i prodjemo, a da nikad ne saznamo šta smo sve mogli ostvariti u životu“. Drugo „moram“: Kada opovrgnemo uverenje da nas svaka veoma značajna osoba u našem životu mora prihvatiti i voleti ma šta mi radili, tudje odobravanje smatraćemo poželjnim ali ne i neophodnim ciljem. Bitno je i osloboditi se ideje da ljude možemo proglasiti lošim, zlim ili pokvarenim jer se ne stavlja znak jednakosti izmedju ljudi i njihovih postupaka niti izmedju osobe koja se loše ponaša i loše osobe. Treći apsolutistički zahtev prema uslovima života: Kada se stvari ne odvijaju onako kako želimo to je svakako neprijatno ili frustrirajuće, ali ne i strašno, užasno, grozno, nešto što ne mogu da podnesem. Svako postavljeno „mora“ stvara dobru dozu anksioznosti, jer veoma je verovatno da ono za šta kažete da mora postojati naročito pod odredjenim uslovima - ne postoji. Realnost je najbolje prihvatiti , dopadalo se nama to ili ne, kada ne možemo da je promenimo. Ona postoji – možemo je smatrati lošom, jer sadrži nesreće i frustracije, ali nije katastrofalna. Tužan splet nekih okolnosti je samo tužan, a postaje „užasan“ tek kada počnemo da ga tako sagledavamo. Realnost može da blokira i osujeti naše ciljeve ali ne može da nas potpuno porazi. Samo mi možemo poraziti sami sebe ako uporno verujemo i mislimo da ono što postoji ne bi smelo da postoji. Suština je da sabotiramo sebe svojim iracionalnim razmišljanjem. Možemo birati da menjamo svoja razmišljanja ili unutrašnji govor i opovrgnemo i odbacimo apsolutistička „moranja“. Epiktet je rekao: „ Ko je zapravo nepobediv? Onaj koga nevolje neizbežno ne poražavaju“. Iracionalnim uverenjima nastaju i tzv. misaoni derivati koji su direktno odgovorni za emocionalne poremećaje. Albert Ellis je analizirajući po sadržaju iskaze svojih klijenata sveo na 4 kategorije iracionalnih obrazaca mišljenja. 1. Katastrofiziranje – ljudi veruju da je stvarnost više od 100 posto loša i to iskazuju tvrdnjom da je nešto „užasno“ ili „strašno“. U osnovi ovog uverenja se nalazi zahtev da stvarnost NE BI SMELA DA BUDE takva kakva jeste. Racionalan obrazac mišljenja bi bio adekvatna procena nepovoljnih dogadjaja. Umesto da je nešto „užasno“ preporučuje se da se nepovoljni dogadjaj označi kao loš. 2. Nizak prag tolerancije na frustraciju izražava se iskazom „to ne mogu da podnesem“ (iako, verovarno , to se podnosi godinama). Visoka tolerancija na frustraciju – kada kažemo da je neka fizička nelagodnost neprijatna ali da je možemo podneti. 3. Globalno vrednovanje – iskazi u kojima ljudi trenutne uslove, druge ljude i sebe same označavaju izrazima koji se odnose na trajno stanje a ne na opis dogadjaja. Npr. Nekoga zbog jedne situacije nazovemo lažljivcem, prevarantom ili za sebe možemo reći da smo lenji, neodgovorni, nezreli. Ti iskazi ukazuju na verovanje da je neko ili smo to mi takvi bili, takvi smo trenutno i ostaćemo zauvek takvi.

10

Racionalno je bezuslovno prihvatanje sebe, drugih ljudi i životnih uslova i precizno vrednovanje samo onoga što nam se ne dopada u toj situaciji. Na taj način konstatujemo da stvarnost nije po sebi ni dobra ni loša, već se sastoji od dobrih i loših dogadjaja. 4. Mišljenje u ekstremima – iskazi sa „uvek“, „nikad“, „sve“, „ništa“, „svi“, „niko“, život se gleda crno-belo. Racionalno je fleksibilno mišljenje u odnosu na stvari koje bi mogle da se dese (budućnost u kojoj postoji više alternativa). Sva četiri procesa mišljenja su medjusobno zavisna, interaktivna i predstavljaju različite strane istog procesa apsolutističkog evaluiranja negativnog aktivirajućeg dogadjaja. Pored ovih iracionalnih uverenja ljudi kreiraju i druge iracionalne ideje koje predstavljaju

11

GREŠKE U MIŠLJENJU

Odnose se na formulacije kojima ljudi opisuju sopstvenu stvarnost i smatraju se direktnim uzrokom emocionalnih poremećaja. Onemogućavaju adaptivno procesovanje informacija (ne podrazumevaju „pogrešnost“ u apsolutnom smislu) i obuhvataju anksiozne i depresivne misli. Razlika između izvornih iracionalnih uverenja i grešaka u mišljenju je ta što su iracionalna uverenja obrasci mišljenja, a greške u mišljenju su samo pojavni oblici tih uverenja, derivati. Npr. „Strašno je što me nisu uključili u ekipu nikada to više neće učiniti“. Milenko Vlajkov smatra da je vrlo značajno napraviti razliku između iracionalnih uverenja i grešaka u mišljenju. To predstvlja metaforom, odnosno medicinskim modelom, pa navodi da možemo zamisliti da je greška u mišljenju ekvivalentna telesnim simptomima jedne bolesti, a iracionalno uverenje odgovara žarištu te bolesti u organizmu. Greške u mišljenju su sastavni deo života i često se koriste da bi se neka pojava istakla ili bolje opisala. Problemi nastaju kada iz greške u mišljenju proistekne emocionalna reakcija u odnosu na sadržaj na koji se greška u mišljenju odnosi. Uobičajene kognitivne greške: Skok na zaključak – ova greška se sastoji iz dva dela – prvi je opis uslova u kojima se o nečemu zaključuje, a drugi je pravljenje kognitivnih izraza, koji naizgled počivaju na tim uslovima. Fokusiranje je na jedan aspekt situacije u donošenju zaključka „čim me ujutro glava ovako boli, kakav li će mi tek biti dan“. Proricanje sudbine (uverenje da tačno zna šta će se desiti, ignorišući ostale mogućnosti) „Pošto me preziru zbog ovog mog neuspeha neće mi dati bolje mesto do kraja života.“ Fokusiranje na negativno (preterano razmišljanje o negativnim dogadjajima) “Ne mogu da podnesem kada mi u životu podje naopako i ne vidim da mi se išta dobro dešava u životu“. Diskvalifikovanje pozitivnog – kada nam neko kaže „To si odlično uradio“ a mi odgovorimo da nije baš savršeno i da ima lošeg , umesto da se zahvalimo. “Taj uspeh ne znači ništa drugo do trenutnu sreću“. Minimalizacija/ preuveličavanje (preuveličavanje negativnih aspekata situacije ili smanjivanje pozitivnih): „To što sam u ovoj igri imao dobre pogodke je samo stvar sreće i uopšte nije bitno, a promašaji su najgora moguća i neoprostiva greška“. Emocionalno rezonovanje se ispoljava kroz uverenje da je nešto istina, zato što osećaj govori da je to istina, osoba tvrdi da zna da je tako kako pretpostavlja. Ova greška u

12

mišljenju ispoljava se i kroz uverenje da su drugi ljudi odgovorni za našu patnju, kao i da smo mi odgovorni za patnju drugih. “Pošto sam to tako loše uradio, osećam se totalno promašeno: što dokazuje da ja jesam promašen čovek“. Etiketiranje: “Pošto to nisam dobro uradio ja sam totalni gubitnik“. Personalizovanje: “Pošto se ne ponašam kompetentno, a ovi ljudi se smeju, siguran sam da ismevaju mene“. Fonizam: “ Kada nešto uradim dobro, a ljudi me ipak prihvataju i cene, ja sam pravi lažnjak i ubrzo će se otkriti koliko sam u stvari bedan“. Perfekcionizam: “Uvidjam da sam to uradio samo prilično dobro ali sam ipak nekompetentna osoba“. Personificiranje se sastoji u pripisivanju namere drugoj osobi za nešto što je učinila, kao da je to učinila samo zbog nas (ako nam neko kaže da nešto uradimo bolje sledeći put ili nešto još doradimo, a mi pomislimo da ta osoba želi da pokaže svoju moć ili želi da nas ponizi). U osnovi ove greške u mišljenju se nalazi iracionalno uverenje da drugi u odnosu prema nama moraju da budu perfektni. Čitanje misli - uverenje da zna šta druga osoba misli, bez provere. “To je uradila samo da bi mi napakostila i da bi me uvredila“; “Znam da misli da sam nesposoban za posao“. Svim iskazima je zajedničko to da se drugoj osobi pripisuje razlog izvesnog ponašanja i iz toga proizilazi odgovarajuća emotivna reakcija prema toj osobi. Vremenska generalizacija se odnosi na korišćenje izraza „uvek“ i „nikad“. “Uvek me prati maler“, „Nikad neću imati sreće“. U osnovi vremenskog uopštavanja je iracionalni obrazac mišljenja „Ne sme me pratiti maler“ i „Morao bih da imam više sreće“. Prostorno generalizovanje – greška se iskazuje korišćenjem izraza „svi“, „sve“,“niko“,“ništa“

Koji su glavni nelogični i nerealistični elementi iracionalnih uverenja? Postoji nekoliko glavnih elemenata iracionalnih uverenja koja prate emocionalni poremećaj; Nerealistični zaključak: “pošto mrzim nepravdu, ne sme da mi se desi i katastrofa je ako se desi“. Pogrešno uopštavanje: „Ja sam moje ponašanje“.

13

Definicione izjave ili tautološki zaključci: “Pošto nepravde i teškoće ne smeju postojati, kada se jave ja ih vidim i definišem kao kobne i neoprostive i one onda zaista jesu takve“. Teološki zaključak: “Pošto mi je u životu apsolutno neophodno da ne doživim patnju, nepravdu, Svrha Univerzuma je da zahteva da mi se to ne desi. Snage Univerzuma moraju prokleti ljude ili i uslove koji mi ne pružaju ono što po Univerzumu zaslužujem“. Samo-poražavajući zaključak. “Pošto sam neadekvatna i bezvredna osoba, kakva je svrha pokušavati uspeti ili uživati u bilo čemu“. Zaključak koji vodi u beznadežnost: “Pošto ovako razmišljam već jako dugo i nikada nisam bio u stanju da promenim svoja razmišljanja osećanja i ponašanja koja su disfunkcionalna, sve je totalno beznadežno. Nisam u stanju da to promenim i možda je najbolje da se ubijem“. Samoporažavajuće definisanje sopstvenih želja i preferencija kao apsolutističkih zahteva „mora“ ili „ne sme“ je nelogično dogmatsko mišljenje. Zaključak je da ono što je poželjno mora da se desi, a ono što je nepoželjno ili loše ne sme da se desi. Apsolutistički zahtevi se definišu i izvode iz sopstvenih želja i preferencija, iako logički gledano, ne sledi nužno da ono što je dobro, poželjno i privlačno za osobu apsolutno „mora“ biti. Obratno, apsolutistički zahtev „ ne sme“ izvodi se iz sopstvenih nenaklonosti i odbojnosti, iako ne sledi kao logički nužan zaklučak.

14

UMESTO ZAKLJUČKA

Stara Japanska priča govori o ratobornom samuraju koji je jednom nagovarao Zen mudraca da mu objasni ideju o paklu i raju. Mudrac je prezrivo odgovorio: „Ti si ništa do običan glupan, ja ne mogu da gubim vreme sa takvima kao što si ti!“ Pošto mu je ponos bio povredjen, samuraj se razbesneo, isukao mač iz korica, uzviknuvši: „Mogao bih te ubiti zbog tvoje drskosti.“ „To je pakao“, mirno je odgovorio mudrac. Iznenadjen zbog istine koju mu je mudrac otkrio o gnevu što ga je obuzeo, samuraj se smirio, vratio mač u korice i naklonio se zahvaljujući mudracu na pouci. „A to je raj“, reče mudrac.

15

UVOD …………………………………………………………………………………. 2 RACIONALNO EMOCIONALNO BIHEJVIORALNA TERAPIJA ………………... 3 TEORIJSKE OSNOVE REBT-a ……………………………………………………....4 ZDRAVE I NEZDRAVE EMOCIJE …………………………………………………...5 ABC MODEL …………………………………………………………………………..7 UVERENJA U REBT-u ………………………………………………………………..8 GREŠKE U MIŠLJENJU ……………………………………………………………..12 UMESTO ZAKLJUČKA................................................................................................15 SADRŽAJ.......................................................................................................................16 Literatura.........................................................................................................................17

16

LITERATURA

1. Milenko Vlajkov: Racionalno-emotivno bihejvioralna terapija, Futura publikacije , Novi Sad 2011

2. Albert Ellis, Ph. D Robert A. Harper, Ph.D ; Vodič u razuman život, RET Centar, 1996 Beograd

3. Zorica Marić ; Priručnik za primarni kurs iz Racionalno-Emotivno Bihejvioralne Terapije,

4. REBT Pridruženi trening centar Instituta Albert Elis , Beograd

5. Ivan Klajn, Milan Šipka ; Veliki rečnik stranih reči i izraza, Prometej, Novi Sad , 2007

6. Milan Vujaklija; Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1980.

17