14/11/2014 19:17
Duh vremena i rečnik tehnologije Autor: Aleksandar Petrović Razmišljanje o Rečniku tehnologije posle 33 godine pomalo podseća na traganje za davno potonulom Atlantidom. U potrazi za tom ciklično ustrojenom zemljom, na koju Rečnik podseća kružnim tokom svojih odrednica, koje kao sinonimi prelaze jedna u drugu sve do potpunog poništenja suprotnosti, na raspolaganju su nam kao nadahnuće samo neke Platonove reminiscencije, ali koje nam ne govore zašto je, kako on kaže, u toku samo jedne olujne noći potonula Atlantida. Ovaj rad posvećen je razmišljanju o razlozima zašto je veliki talas političke buke i besa potopio Rečnik koji do danas, kao i Atlantida, počiva u dubinama zaborava.
Pitanje je da li je Rečnik tehnologije ovde i sada samo stvar arheologije sećanja ili možda on i dalje u sebi nosi duh vremena i katarsu prepoznavanja koja može da kao pejsmejker pobudi puls života. Na prvi pogled, kada posle dugog vremena ponovo otvorimo zapise Rečnika, kao i dokumenta ideološke anateme koja je 1982. na njega bačena s vrhova piramide moći, ukazuje se nešto što podseća na politički triler. Pod vidom jednog broja časopisa Vidici objavljeno je 1981. kaligrafskom rukom Tamare Jerković ispisano tajno pismo, Rečnik tehnologije, kodirani jezik, kojim njegovi enigmatični autori, Aleks i Liber, deo kolektiva Vidika, kroz čudne odrednice i neobične projekte prenose poruke posvećenima o onome što je drugima dobro skriveno.
S druge strane tu je prava zaverenička grupa okupljena oko Analize ideološke orijentacije Vidika i Studenta, koja u najstrožoj tajnosti više od pola godine, odmah po objavljivanju Rečnika, naporno radi na razbijanju njegove šifre i pripremi ideološkog napada da bi se razobličio kodni poredak Rečnika i sprečilo dalje širenje šifrovanih poruka. Trudeći se da u to pronikne u jeku napada na Rečnik novinar lista Borba, Dragan Radević, uočava da "najznačajnije u ovom Vidikovom idejnom sistemu jeste veoma izražena metaforičnost, govor šifara, kao i ezopovski jezik. Ključne kategorije po Vidicima su šifre čije se preneseno metaforično-ideološko značenje razume jedino ako se otkrije ključ i svaki pojam ponaosob po tome prevede." Zaverenička grupa pomno prati rad grupe oko Rečnika, dolazi da sluša, pažljivo ispituje i prikuplja svaki podatak koji bi mogao da dešifruje objavu mističnog Rečnika koji se niotkuda pojavio u srećnom svetu kojim vladaju diktatura proletarijata i socijalističko samoupravljanje u harmoniji bratstva i jedinstva. O svojim otkrićima zaverenici redovno izveštavaju drugi, viši prsten konspiracije koji im daje uputstva i političku podršku i stavlja im u izgled nagradu za dobro obavljeni posao. Vreme izmiče, napetost raste jer u višim prstenovima, od kojih zaverenici Analize dobijaju naloge, bivaju svesni da pored njih još neko zna šta će se uskoro dogoditi sa Atlantidom. Širenje tog uznemirujućeg znanja treba na svaki način sprečiti, pobiti marksističkim argumentima i učiniti neuverljivim i nedostupnim predikcije Rečnika. Analiza postaje tekst oko koga se okupljaju forumi u višesatnim raspravama i mediji u bezbrojnim napisima. Rezultat svega - Rečnik je potopljen, krug konspiracije se zatvorio, više nije bilo nikoga ko bi mogao da shvati, i ono što se skrivalo ipak se desilo. Ovo bi bio zaplet dostojan Davinčijevog koda, ali koji bi se i pored sve uverljivosti onoga što se zaista desilo završio na slepom putu traganja za nekim Svetim gralom, uzaludnim samim po sebi jer istinu niko ne može da krije u šaci. Ispričani triler samo je prva ravan u kojoj se slučaj anatemisanja Rečnika tehnologije može posmatrati. Ona je možda najuzbudljivije i najhitrije tumačenje, ali nas nedovoljno približava smislu onoga što se dogodilo pre tačno 33 godine. Da bismo to shvatili i otkuda ta žestina napada na Rečnik kroz anonimnu Analizu, neizbežno se moramo krenuti ka trenutku u kome se to zbiva. On je pre svega obeležen izdisanjem utopijske zamisli Jugoslavije, njenim mučnim dotrajavanjem u praznim konceptima kolektivnog predsedništva i stabilizacije čija jedina svrha je bila jalova kupovina vremena. Priroda utopije i jeste nesporazum sa istorijom, ali u ideji Jugoslavije više nije bilo energije. Ostala je samo odglumljena ekstaza Posle Tita Tito. Ovo ekstatičko izdisanje uramljeno je, s jedne strane, podrhtavanjem sveopšte političke arhitekture, već vidljivim pukotinama na Berlinskom zidu, preispitivanjima francuske i italijanske komunističke partije, jednako indukovanim terorizmom Crvenih brigada u Italiji i solidarnosti u Poljskoj, agresivnim ekumenizmom Jovana Pavla, dolaskom Andropova rešenog da otpočne s demontiranjem SSSR, ekscitacijom islamskog sveta kroz rušenje šaha Pahlavija i dolazak Homeinija. Jugoslavija sve to nemoćno posmatra bez snage, prave ideje i uloge. Ona ne može ni da digne glavu jer je, s druge strane, zaokupljena tempiranom eksplozijom pobune na Kosovu i Metohiji. Srpsko rukovodstvo sve to posebno čini pogubljenim jer je vođeno iluzijama izgubilo moć da vlada izvan koncepta Jugoslavije i ostalo bez društvenih i istorijskih oslonaca. Dok se diže veliki talas, ono drži oči čvrsto zatvorene, jer je žmurenje bio uslov njihovog dolaska na vlast. Takvo rukovodstvo dok tapka u mestu očajnički želeći da održi privid razumevanja istorijskih procesa i vladanja društvenim tokovima ispunjava prazninu interregnuma jedinim što mu je preostalo, agilnim lovom na veštice. Uplašeni od sveta koji im izmiče, koga više ne shvataju, jer njihov horizont razumevanja su Kardeljevi samoupravno socijalističko marksistički proleterski nadriistorijski
mitovi, koji više ne pomažu, jer su kao u Andersenovoj bajci od zlatnih kočija ostale samo prazne tikve, oni konstruišu paralelnu, virtuelnu stvarnost da bi u njoj mogli da vladaju napadajući vetrenjače. Na sednici najvišeg srpskog partijskog foruma, Centralnog komiteta SK Srbije, predsednik Srbije govori o pesmama koje je dan pre toga čuo na radiju i upušta se u njihovo tumačenje. Bilo je to dno nemoći. Od 1980, kada je umro Tito, do 1982. kada je grupa oko Analize, da upotrebimo Bulgakovljev termin, počela raskrinkavanje crne magije, društvena i politička struktura Jugoslavije latentno se raspadala sve većom brzinom. Dok je na površini sve izgledalo isto, svaki atom kao da je nastojao da pobegne iz molekularnog niza i da ekscitiran izleće izvan orbite jezgra. Brzina raspada postaje sasvim jasna kada napad na Rečnik tehnologije uporedimo s dve godine ranijim napadom na dramu Karamazovi Dušana Jovanovića. Drama je skinuta bez i jedne javne reči, njena premijera je zauvek "odložena". Partija je radila kao podmazani mehanizam. Reditelj predstave "Karamazovi" Nikola Jevtić dobro opisuje taj mehanizam: "U ekipi koja je to radila - sada, posle dvadeset godina mogu da je nazovem "ekipa za eliminisanje grešaka u kulturi", odnosno za kažnjavanje kulturnih poslenika, pri Gradskom komitetu, koji je bio centar tadašnje inkvizicije - svi su bili ili pesnici ili nežne poetske duše. Bora Radović, najveći gensek, tanan, istančan refleksivni pesnik, lep čovek, naočit. A bio je, u stvari, kulturni kasapin! Bio je najbolji prijatelj Vece Lukića, tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta, zato ga je i naterao da on sam na neki način skine predstavu. Onda Đoko Stojičić, njihov vrhunski intelektualac. Imao je pet knjiga u ono vreme, pravi aparatčik... Tako su pesnici, pod firmom intelektualaca, dolazili da završavaju najprljavije i najmračnije poslove za komuniste koji su bili na vlasti... Sve je bilo dobro smišljena mašinerija, koja je, navodno, štitila svetlu ideologiju", zaključuje Jevtić. (Republika, 281) Partija je pre samo dve godine sa nekoliko u četiri oka dobro plasiranih reči sve mogla da završi u tišini. A 1982. za istu stvar bila je potrebna lavina reči koje je oko sebe rasipao škripeći mehanizam. Za samo dve godine neuroza je toliko napredovala, metastaza se toliko proširila da Partija više nema snage da deluje smireno pred stvarima koje se otimaju kontroli. Bora Radević piše povodom Rečnika tekst u Borbi, a ne razgovara kao nekad Bora Radović u četiri oka. Rečnik se pojavljuje u trenutku kada nemoć praznih reči koje ne mogu da pokrenu postaje sve vidnija. On ne samo da nema respekta i sažaljenja prema toj iznemogloj autističnoj projekciji stvarnosti, već i ne želi ni da komunicira s njom. Proleteri su za Rečnik dečaci, demokratija SFRJ crkva inkvizicije slobode, funkcioneri hijerarhijski majmuni, prosvetiteljstvo zarobljena svetlost... Mora da ih je to povredilo, ali oni su povredili celu zemlju svojim bezvrednim jezikom. Rečnik je mora za takvo rukovodstvo jer ne samo da otvoreno govori o raspadu slike sveta, kao i same Jugoslavije, nego ukazuje i način na koji će se to desiti. Većina to i ne sluti, a oni koji znaju smatraju da to treba da ostane tajna i iznenađenje za građane čije oči su još podbule od plakanja za džakom peska koji je izložen, kao u crkvi, na odru u Saveznoj skupštini, koja time, kako već piše u Rečniku, u odrednici Crkva, postaje, kazano Ničeovim rečima, "katolička ludnica". Suviše mnogo predviđanja na tako malom prostoru, Rečnik je udario u taktove rekvijema jednu deceniju ranije kada je, uz obavezne krokodilske suze, još trebalo svirati polke i poskočice. Zato je i naručeno njegovo političko ubistvo koje je trebalo da izvedu ideološki najamnici. Pripremajući to, zamenjuju se teze i Rečnik koji je otvoreno govorio i prizivao oslobađanje spasilačkih društvenih energija optužuje se za rušenje. Umesto prošlosti za sadašnjost se krivi budućnost. Ispostavilo se vrlo brzo da nije Rečnik bio taj koji je rušio, već je kao Kasandra, koju niko nije čuo, govorio da su lukavi Ahejci već naoružani ušli u trojanskog konja.
Analiza se porodila u vakuumu između Titovog i Miloševićevog vremena, osam meseci po objavljivanju Rečnika. Bio je to prvi intelektualni slučaj u posttitoizmu. Pripremana je u potpunoj tajnosti kao najvažnija operacija koja će nemilosrdno da zgazi one koji su prokušali da se probiju izvan svetonazornih granica. Niko je ne potpisuje da bi zakrabuljena kao Kjukluks klan širila strah oko sebe. Dugo pripremani partijski udar bio je žestok, trebalo je dati lekciju da novi svet neće proći, da u njihovoj dans makabr posle Tita pleše samo Tito. Trebalo je, drugim rečima, dokazati svoju vlast u virtuelnom svetu. Jedan od autora Analize uzvikuje: Ovo je optužnica. Mediji koji su zdušno podržali ovu optužnicu odmah su donosili naslove koji su govorili o pripremi suđenja za delo protiv naroda i države. Ljuba Kljakić u tada u Književnoj reči objavljenom tekstu Konspiracija i demokratija jasno uočava da je reč o postupku "bez presedana u novijoj istoriji stanja jugoslovenske socijalne patologije". Počinju sednice političkih tela posvećene pisanju Analize. Ona se na njima prorađuje kao nešto ranije pismo druga Tita, a da niko ne zna ko je nju i odakle doneo i nametnuo. O kapacitetu cele akcije najrečitije govori da su nju bili uključeni i svoje stavove javno iznosili predsednik srpske partije i predsednik srpske države koji jedan za drugim na najvišem partijskom forumu govore o nužnosti razračunavanja s grupom oko Vidika i Studenta. Njih je sledio niz, reklo bi se prva postava ključnih partijskih kadrova zaduženih za ideologiju i informisanje. Članke o političkim raspravama oko Vidika, Studenta i Rečnika tehnologije Politika donosi u rubrici Politička hronika kao političke događaje prvog reda, a i ostali dnevni listovi smeštaju je na udarne strane. Zašto je Partiji potreban takav izlazak u javnost? Ne bilo kakav, već onaj koji je pokrenuo forume i zatalasao doslovno sve medije. Mogli su izveštaji završiti negde na zadnjim stranama pisani sitnim slovima i neuglednim naslovima. Moglo se sve to završiti u tišini, ovako ili onako kao 1980. primorati redakciju da odstupi. Ali snažno, reklo bi se preterano saučesništvo medija govorilo je da je duh vremena imao drugu ideju. Analiza je bila usmerena protiv Rečnika tehnologije, ali je ona lansirana kao novi model idejne mobilizacije na koju se Partija oslanja u pokušaju da dođe do daha i društvene inicijative. Ona gradi konstrukciju svog novog dejstva u posletitovskom svetu da bi pokazala svoju vitalnost i ozbiljnost. Analiza uvodi analitički diskurs u obračun s neistomišljenicima Partije. Pre toga u partijskim reakcijama ne javlja se ova vrsta analitičkih tekstova, već se reakcija svodi na stav ili retoričko neprihvatanje. Da je taj model smatran uspešnim, govori i činjenica da je u potpunosti primenjen i u izradi Bele knjige koja se s istom idejom pojavila u Hrvatskoj dve godine kasnije, kao i u izradi Memoranduma koji se pojavio dve godina posle Bele knjige. Ideološki prividno različiti na suprotnim stranama političkog spektra, ipak se svi ovi dokumenti nalaze u jednom nizu povezani istom, nepotpisanom rukom koja je osvajala novu tehnologiju vlasti. Partija je naručila sve ove dokumente, prividno levičarske i prividno nacionalne. Pokazalo se da je u jednom trenutku reč o uspešnoj tehnologiji koja je kroz opsenu promenom dovela do kontinuiteta vlasti. Da li je Partija mogla da umesto Rečnika izabere neki drugi tekst koji bi bio nosač za lansiranje njenog borbenog ideološkog modela? Te 1982. mogućnosti izbora su bile ograničene jer je uverljivost borbe protiv srpskog nacionalizma posle pobune na Kosovu i Metohiju bila ograničena, liberali su davno sišli s političke scene i ni tu se nije mogla postići uverljivost. Spoljni neprijatelj je listom došao na sahranu druga Tita te je i retorika borbe s njim bila pod znakom pitanja. U tom limbu jedini dostojni protivnik postao je Rečnik tehnologije. Šta su Partija i njeni analitičari pročitali u njemu da ih je primoralo na akciju?
Reklo bi se i sve i ništa. Partija je bila sasvim svesna da više ne može da zadrži kontrolu samo preko izanđalog kardeljevskog jezika koji više nije označavao ništa. Njih nije uznemirio neki posebni pojam, već sklop svih pojmova, sam jezik. Nije toliko bila u pitanju nijedna odrednica, već što je neko progovorio drugim rečima, što se pojavio novi jezik, koji je bio kadar, više od svega drugog, da novim očima sagleda stvarnost. Izmišljene optužbe o rušenju Jugoslavije, razaranju sistema socijalističkog samoupravljanja, neprijateljskom delovanju trebalo je da prikriju strah od jezika. Više nije bila reč o kritici političkog jezika, koju je izvrsno 1977. preduzeo Mića Danojlić, već da je neko progovorio drugim jezikom, koji nije puki tekst, diskurzivno izlaganje, već zaigrani karusel u kome se prepliću pojmovi, simboli, metafore, imena, sablasti, strašila, dečaci, etimologije, ciklični sinonimi... nešto zaista teško uhvatljivo, posebno za one koji su svoje opažanje stvarnosti gradili na odrvenelim konceptima borbe za ostvarivanje rukovodeće uloge radničke klase. Takav tekst se vrti oko sebe, on je, kako uviđa Slobodan Žunjić u časopisu Theoria, autoreferentan, u isti mah ozbiljan i ironičan, ali najvažnije od svega tako kodiran da ima sposobnost samoreprodukcije. Autore Analize najviše uzbuđuje upravo to što nazivaju "ezopovski jezik", govor koji je šifra smisla, i njihov glavni cilj je postupak dekodiranja. Oni se prikradaju, traže kalauz kojim će otključati Rečnik i njegov svet i slavodobitno usklikuju u Analizi kada misle da su taj ključ našli. Nema kraju njihovom ushićenju kada im se čini da su dešifrovali skrivenu poruku. Oni čak uporedo daju odrednice iz Rečnika i njihove prevode na jezik koji je razumljiv radničkoj klasi i njenoj avangardi. Partija naravno nije mogla, čak i u prevodu, da usvoji jezik Rečnika. Bio je to za nju daleki alter mundus, njoj je bilo mnogo lakše da kasnije prihvati jezik Memoranduma. Ne ulazeći dalje u razradu, dovoljno je da uočimo da je Analiza imala ulogu prevodioca koji će pokušati da novo vino ulije u stare mešine i omogući laganu tranziciju ka novoj virtuelnoj stvarnosti. Mi naravno ne možemo znati šta su mislili autori Analize i šta ih je pokrenulo na akciju. Tu tajnu oni 33 godine dobro čuvaju, konspiracija još traje. Međutim, posredno možemo da zaključimo da je novi jezik zaista bio ono što je pokrenulo represivni mehanizam. U Beogradu je nedavno objavljeno u izdanju Službenog glasnika za sada jedino ovde dostupno izdanje Bele knjige koja se pripisuje Stipi Šuvaru. Na kraju knjige, u nekoj vrsti pogovora, priređivači srpskog izdanja su nabrojali najznačajnije konflikte u kulturi koji su izbili između stvaralaca i Partije. Indikativno je da u događajima koji su pobrojani u 1982. godine nema pomena Rečnika tehnologije. To je utoliko čudnije, jer možda osim slučaja Golubnjača svi ostali konflikti navedeni u 1982. dobili su u svoje vreme neuporedivo manje medijske i forumske pažnje. Neki su i sasvim marginalni. To je suviše veliki propust da bi bio slučajan. Njegov smisao pokazuje se u još jednom, očito doslednom propustu priređivača pomenute knjige, a to je izbacivanje Rečnika iz srpskog izdanja, iako je u hrvatskom originalnom izdanju Rečnik pomenut u vrlo jasnom kontekstu. Izostavljanje Rečnika, praktično njegova nova osuda, svakako ne treba pripisati nemaru, već kontinuitetu brisanja sećanja i svesnom naporu stvaranja virtuelne stvarnosti. Rečniku ni danas nije dozvoljeno da bude u prostoru opozicione misli, strogo kontrolisanom, ekskluzivnom i rezervisanom, ne manje nego što je to prostor vlasti. On je i danas jednako nepoželjan jer dolazi iz neprojektovanog, nenadgledanog misaonog i stvaralačkog prostora. Gorka je istina da opozicija postaje samo po dopuštenju vlasti i u njenom interesu i da tu nema mesta za drugi jezik, već samo za isti, vrlo sličnih poziciono-opozicionih dijalekata. Glavna ideološka poluga održanja vlasti je konstruisanje opozicionog jezika. Glas opozicije je programiran, veštački i njime se zapravo mnogo efikasnije nego represijom oduzima glas
energijama promene. Upravo kada vidi da tone, Partija najintenzivnije proizvodi svoju opoziciju jer zna, paradoksalno, da će se kroz nju produžiti. Rečnik je i danas žrtva te igre. Dobro ugođena opozicija omogućava travestiju Partije koja kroz pacovske kanale prividno odstupajući nalazi svoje novo mesto. Kada ovde govorimo o Partiji, više ne možemo da mislimo na empirijsku Komunističku partiju ili Savez komunista, već njeno značenje moramo da podignemo do metafore Partije s velikim P koja stalno menja ime, ali ne i suštinu iste nikad utažene volje za moć. Njena bit je manje politička, svaka politika može biti njena, nego metafizička, iscrpljena u faustovskoj žudnji vladanja. Sve što razobličava, sve što ne pristaje, svaki rečnik tehnologije govori neprijateljskim jezikom koji se mora podvrgnuti egzorcizmu Analize. Poruka svih poruka Partije je pokornost, ropska poslušnost, spremnost na najviši oblik pokornosti - samorazaranje. Da bi se samorazaranje ostvarilo, treba društveni prostor ostaviti bez daha i bez reči, primorati ga da zatvori oči pred bleskom moći, naterati sve da pognu glavu, zaustaviti svaku mogućnost drugačijeg puta otvorenih vidika. Nasuprot tom automatskom procesu samorazaranja, nalazi se samo ruka, drhtava, slobodna ruka koja kao u Rečniku tehnologije ispisuje svoju reč. U početku je ipak bila Reč.
